Hemikalije koje se najviše koriste kao koagulanti su soli aluminijuma (aluminijum-sulfat) i soli gvožđa (fero-sulfat, feri-sulfat i feri-hlorid). 

Pored koagulanata, pri hemijskoj koagulaciji dodaju se i različite pomoćne supstance sa zadatkom da potpomognu flokulaciju, tzv. flokulanti. Najpoznatiji flokulanti su: aktivni silicijum-dioksid i polimerni elekrtoliti (polielektroliti). Određen značaj i ulogu u procesima koagulacije i flokulacije imaju i oksidaciona sredstva, aktivni ugalj i druge pomoćne materije.

Najčešće upotrebljavan koagulant je aluminijum-sulfat (Al2(SO4)3). Pošto su naše vode alkalne, aluminijum-sulfat je dominantan sastojak kod kondicioniranja vode za piće. Upotrebljava se kod vode čija je pH vrednost 4 – 7. 

Takođe, od soli aluminijuma, u novije vreme dobra svojstva flokulacije pokazuje polialuminijum hlorid (PAC). To je kompleks polimeriziranog aluminijumovog jona.

Soli gvožđa koriste se kad se želi postići teža flokula i kad su u pitanju mutne i tvrde vode. Najčešće se koriste: 

• fero-sulfat (FeSO4) za vode sa pH vrednošću od 8,5 i više
• feri-sulfat (Fe2(SO4)3) za vode sa pH vrednošću od 3,5 – 7 i više od 9
• feri-hlorid (FeCl3) za vode sa pH vrednošću od 3,5 – 6,5 i iznad 8,5

Flokulanti su pomoćna koagulaciona sredstva koja se primenjuju u cilju poboljšanja dejstva koagulanata. Ta se poboljšanja odražavaju preko obrazovanja jače i krupnije flokule. Potreba za krupnijom i jakom flokulom javlja se kod taloženja, a samo za jakom flokulom kod direktnog filtriranja.

Flokulanti mogu biti mineralnog i organskog porekla, prirodni ili sintetički. U pogledu električnog naboja mogu biti: 

• katjonski, 
• anjonski
• nejonski

Najpoznatiji mineralni flokulant je aktivni silicijum-dioksid. 

Od organskih flokulanata postoje prirodni (proizvedeni od ekstrakta algi, od skroba itd.), kao i sintetički (polielektroliti).

Katjonski polielektroliti obično su na bazi akrilamida te na bazi poliamida, poliamina, polietilenamina, itd. Anjonski su akrilamidi kopolimeri akrilne kiseline, a nejonski su poliakrilamidi i polietilenoksidi. Ima nekoliko različitih kationskih monomera na bazi derivata amina akrilne ili estera metaakrilne kiseline. Priroda grupa varira od monomera do monomera, što se manifestuje u molekularnoj masi monomera. 

Katjonski polielektroliti, zavisno od doze, mogu da neutrališu naelektrisanje koloidnih čestica u vodi, pored drugih dejstava u poboljšanju flokulacije. Anjonski i nejonski flokulanti ne neutrališu električni naboj čestica, ali menjaju stanje njihove površine i sa njima zajedno čine rešetku, povezujući pojedine čestice.

Anjonski flokulanti dodati uz osnovni koagulant deluju na povećanje dimenzije flokule, jačinu flokule i brzinu taloženja. 

Katjonski polielektroliti deluju i kao koagulanti i kao flokulanti. Njihovom primenom moguće je smanjiti dozu koagulanata. Posebna prednost katjonskih flokulanata je njihova osobina uklanjanja negativnog dejstva lignina, huminskih materija i produkata metabolizma algi na koagulaciju.

Sintetički polielektrolti su efikasniji od prirodnih, što se odražava i u potrebi primene manjih doza i do 10 puta.

Potrebna količina sredstava za flokulaciju određuje se laboratorijskim testiranjem,  tzv. JAR testom (od engleski: jar – staklena tegla). Izbor optimalne vrste, doze i sredstva za flokulaciju za svaku vodu može se izvršiti na osnovu eksperimentalnih podataka izvršenih u laboratoriji. Vreme potrebno za flokulaciju zavisi o kvaliteta vode, sadržaju koloidnih čestica, temperature, pH vrednosti i količine dodanog sredstva za flokulaciju.